 Planine Banata - Klanac Nere – legenda
Priča se da je odavno, kada su se sunce i mesec sretali svakog dana, a zvezde su bile tako blizu da si ih mogao ubrati rukom, u ovdašnjoj planini živeo jedan lep i visok momak, snažan kao jela. Iskusni lovac, kakvog ne beše nigde, on bi streljao čak i jastreba u letu. Jednoga dana, kada je bio u lov čak u srcu planine, sreo je jednu divnu devojku kakvu nigde ne vide i momka začudi hrabrost devojke da zalazi čak usred planine, tamo gde su divlje zveri bile kao kod svoje kuće; ali se još više uplaši kada je prošlih dana, sretajući je, osetio kako mu srce lupa tako jako kao da će izaći iz grudi. I tako je, nakon malo vremena, sama šuma bila svedok njihove čedne ljubavi jer ga je, izgleda, i devojče zavolelo od prvog trena. Devojčin otac, vlasnik ovih mesta, shvativši da je devojče skoro svo vreme provodilo usred planine, stavio ljude da je prate, i kada je saznao za ljubav između šumara i devojke, veoma ljut, posla poteru da dovede momka u lancima, zbog toga što je njegova jedina kći prošena sa strane bogataša, koji su došli sa povorkama da je prose, ali ih je devojka odbila zavolevši jednostavnog momka bez para. On je bezdušno mislio da će, ako momak bude zatvoren, devojka zaboraviti na svoju čistu ljubav i da će izabrati za muža jednog bogataša od dobra roda od onih što su je jurili. Ni molbe, ni devojčin plač ga nisu ubedili, čak šta više, bacio je momka u jednu pećinu nasred planine i stavio je da se zazida ulaz. I u svadbenoj noći, kada je jedan dah vetra doneo sa planine žalostan zov vezanog mladića, sa suzama i sa tugom, devojka se molila dobroj vili da joj pomogne. Na njene žarke molbe, videvši koliko je njena ljubav velika, dobra vila je pretvorila u kristalni pramen kose da bi mogla da se provuče između kamenja do sredine planine, i devojka je počela da traži voljenog i da mu dođe u pomoć probivši kamenu tamnicu. Prošlo je mnogo godina, i Nerganica je, svojom ljubavlju, probila toliku planinu i prodrla u najtajnija mesta, i u najskrivenije delove dok pred njom nije ostalo samo ravno polje. I svativši da joj nema povratka, pustila je da joj talas luta po polju, noseći njenu ljubavnu priču, a kao svedok vremena su ostali klanci koji presecaju planinu, pećine koje prekrivaju zidove, kristalna jezera stvorena od prolivenih suza. Kada jednom stigneš u klanac Nere (zato što je ovo njegova legenda), koračaš po zemlji legende obučen u divlji opojni miris ljiljka i u čudesni šum neprohodne planine.
Legenda Đavoljeg jezera, o kojem se priča da se u njemu bacio sam đavo, nakon što je izgubio opkladu sa jednim mudrim starcem koji je čuvao ovce u blizini vode. Priča se da je jednog pastira, dok je čuvao ovce na polju pored Đavoljeg jezera, u datom momentu kada se pojavio jedan mali čovek, đavo, koji ga je izazivao da mu ispeče ribu bez da se iskrivi. Păstir je prihvatio, sa uslovom da mu đavo ispeče glavu od jarca koji da se ne isceri. Ovaj prihvati, tako da je pastir uzeo ribu, zabo štap u nju i ispekao tako da se ne iskrivi. Đavo je uzeo glavu od jarca, vezao je, ali kada je stavio da se peče, jarac mu je pokazao zube. Od jeda, đavo se bacio u jezero. Jezero je zadivljujuće, plavo-zelene boje. Meštani tvrde da legenda kaže da jezero nema dna, da ima mnogo podzemnih tunela. Šta više, priča se da se oni koji se kupaju u plavo-zelenoj vodi, nikada više ne vraćaju.
“Legenda jezera Ochiului Beiului (begovo oko)”, priča o jednom turskom begu koji se sakrio od svog oca, lutajući po neopisivoj šumi Klanca Nere, mesto gde je pronašao ne samo mir, ulov, već i ljubav jedne prelepe vlahinje. „Jer su se voleli preko mere/ Dok su zvezdice sjajele iznad drveća”. Ali pošto je stari paša, begov otac, kategoričan: „Iz kaurskog semena neću sebi snahu”, pošalje plaćenike „da tajno uhvate mladu čobanicu”. Jezero se stvorilo tragičnim padom dvoje mladih, bega i mrtve drage, sa stene, u bolnom bežanju prema Stambolu.
|
